Svetla budućnost

Časopis Student, septembar 2007.

Reforme, tranzicija, evropeizacija, osavremenjivanje, trendovi, bliska budućnost, svetla budućnost… Nije teško uočiti – rečnik mnogih današnjih političara je uspavljujuće jednostavan, iako je realna situacija vrlo složena. Obično se kaže da je Srbija 30. avgusta ove godine dobila reformski Zakon o visokom obrazovanju koji će nas, iz večite tranzicije, uvesti u savremene evropske trendove i zagarantovati svetlu budućnost. Istina, stvar se može i tako tumačiti, ali „istina“ je retko kad jednoznačna. Na ovogodišnjoj konferenciji u Bergenu, kojoj je prisustvovalo 45 evropskih ministara prosvete, jeste ocenjeno da tekst ovog zakona ispunjava visoke evropske standarde. Međutim, nije dovoljno samo imati zakon da bi se uspostavilo ono što u njemu piše. Zakonom takođe nije moguće baš sve definisati, već se računa da će njegova primena biti u duhu u kome je i pisan. To znači da se dobrim delom računa i na protivnike ovog akta, jer se jedan deo akademske zajednice otvoreno ograđuje od dalje evolucije našeg visokog školstva. Setimo se, na primer, bivše ministarke koja je, lično i profesionalno, zaratila i sa samim pojmom evolucije. S druge strane, protekle dve godine je proreformski deo akademske javnosti, koji čini veliku većinu, bio žestoko zavađen oko pojedinih detalja koji direktno ne doprinose rejtingu naših diploma. Prepirali su se oko birokratske strukture univerziteta, načina kontrole njihovog rada, prava na raspolaganje novcem i slično, pa je to bilo i jedno od bojišta dnevne politike. Prosto, srpski trend nam nalaže da se posvađamo i oko onoga oko čega smo se prethodno složili.

Bolonjski ideal

Još 1998. godine četiri zapadnoevropske zemlje su prionule usaglašavanju svojih visokoškolskih sistema. Tom prilikom potpisale su Sorbonsku deklaraciju kojom se obavezuju na usklađivanje svojih akademskih zvanja i međunarodnu razmenu studenata i nastavnika, a sve radi utvrđivanja zajedničkog tržišta rada. Ova inicijativa je snažno odjeknula u stručnoj javnosti širom kontinenta i vrlo brzo se rodila ideja za njenim proširivanjem i produbljivanjem. Za samo godinu dana, ministri prosvete 29 zemalja Evrope sastali su se u Bolonji, postojbini prvog evropskog univerziteta sa više od devet vekova tradicije. Te 1999. godine usvojena je Bolonjska deklaracija koja najavljuje stvaranje Evropske zone visokog obrazovanja do 2010. godine. Pod tim se podrazumeva puna međusobna harmonizacija nacionalnih obrazovnih sistema i uspostavljanje zajedničkih standarda za sve zemlje potpisnice deklaracije. Obrazovanje stečeno u jednoj zemlji trebalo bi da automatski bude priznato i prepoznatljivo u svim ostalim zemljama Evropske zone, čime bi se podstakla razmena ne samo studenata i nastavnika, već i radne snage, kultura i ideja, čineći evropski duh opipljivim. Naravno, ovakvim ukrupnjavanjem, evropski univerziteti postaju znatno konkurentniji na vetrometini globalnog tržišta, kojim u značajnoj meri dominira američki obrazovni sistem. Vremenom, sve je veći broj zemalja koje pristupaju takozvanom Bolonjskom procesu, a u svim krajevima Evrope traži se način za ostvarivanje ove primamljive vizije.

Srpska realnost

Za to vreme je u ovom našem kraju kontinenta politička situacija bila neuporedivo dramatičnija, a akademski radnici su se našli pred mnogo većim iskušenjima. Tokom protesta školske 1996/1997. godine vlast je na svojoj koži osetila snagu ujedinjenih studenata i profesora, koji su masovno podržali opoziciju i doprineli javnom raskrinkavanju izborne krađe. Uvidevši da je akademska zajednica moćan instrument ali u tuđim rukama, režim je pokušao da je slomi. Godine 1998. donešen je represivni Zakon o univerzitetu kojim se ukida osnovna tekovina koja je još pre 900 godina utkana u ideju univerziteta – njegova autonomija. Uvedeno je pravilo da vlada postavlja rektore i dekane, što je činjeno po partijskom ključu, a mnogi od ovih su se u svojim sredinama pokazali kao „čvrstorukaši“ (poznati su slučajevi „nelojalnih“ profesora koji su, po nalogu dekana, fizički izbacivani sa fakulteta uz pomoć privatnog obezbeđenja). Istom prilikom, naši univerziteti bili su izbačeni iz Evropske rektorske konferencije, usled oglušenja o opšteprihvaćene standarde. Opredelivši se za potpuni izolacionizam, sami smo sebe diskvalifikovali i iz onih panevropskih planova u kojima smo mogli da učestvujemo uprkos višegodišnjim sankcijama. Dok se širom Evrope gradio zajednički odgovor na nove tržišne izazove, u Srbiji su se naučnici borili za golu egzistenciju i očuvanje nastavno-naučnog rada. Naši profesori su organizovano pružali otpor nastalim prilikama i održavali živu komunikaciju sa svojim inostranim kolegama. Ipak, za razliku od evropske akademske zajednice, koja nam je pružala pomoć na mnogim planovima, njihovi vojni stratezi su insistirali da je štap bolji od šargarepe. Međunarodna zajednica je, marta 1999, odlučila da ovdašnju muku „izleči“ svojim „pedagoškim“ bombama. Dok su u Bolonji ministri svečano potpisivali novu deklaraciju, nad našim glavama krstarile su rakete. Dok se u okolnim zemljama polemisalo o modusima daljeg društvenog napredka, za nas je svaka rasprava zvučala kao luksuz, a prosperitet – kao prazan pojam nedostižne, idealizovane Evrope.

Gorka euforija

Jedini osećaj koji je sprečavao dalje širenje apatije na univerzitetima bila je ogorčenost. Jedni su bili ogorčeni na domaći diktatorski režim koji je direktno radio protiv integracija sa proatlanskom Evropom, a drugi su bili ogorčeni na licemernu i neljudsku politiku te iste Evrope. Ubedljivi argumenti i jednih i drugih ostali su nepomireni i rasuti na obe strane. Nakon petooktobarske smene vlasti 2000. godine, ozlojeđenost pojedinaca je porasla, ali za ogromnu većinu studenata i profesora nastupila je oseka negativnih osećanja. Zahvaćeni talasom pobedničke euforije, postali su vinovnici nepokolebljivog optimizma i vernici gotovih rešenja koja su sa Zapada pristizala poput deus ex machina. Pozitivni efekti ovog relativno naivnog dvogodišnjeg perioda su ipak jasno vidljivi: poštovana je autonomija univerziteta (iako je represivni zakon formalno bio još uvek na snazi), reuspostavljen je normalan nastavni i naučni rad, otpočeli su ozbiljni zvanični pregovori u vezi sa reformom visokog obrazovanja. Napornim radom potvrdila su se pojedina očekivanja da ta reforma zapravo nije nekakav jednostavan proces kojim se jedan sistem može mehanički zameniti drugim, kako je često predstavljana. Budući da nije ostvaren konsenzus koji se tiče budućeg izgleda našeg visokog školstva, a pozivajući se i na okolnost da nismo zvanično pristupili Bolonjskom procesu, 2002. godine donet je „prelazni“ Zakon o univerzitetu. Ovim aktom je univerzitetu formalno vraćena autonomija, predviđeno je učešće studenata u njegovom upravljanju, a ostavljen je i prostor za samoinicijativne reforme pojedinih nastavnih programa. Time se Srbija praktično vratila na stanje stvari od pre zloglasne 1998. godine, ali sada je trebalo sustići Evropu.

Seme razdora

U razgovorima o budućem izgledu našeg visokog školstva došlo je do brojnih nesuglasica unutar same akademske zajednice, a pogotovo usled činjenice da ni u Evropi nije pronađeno definitivno rešenje za mnoga pitanja. Postalo je jasno da je nemoguće „ugledati se na Evropu“, jer ni ona nije jedinstvena! Mogli smo se jedino poslužiti primerima pojedinih zemalja, ali oni su često bili međusobno protivurečni, pa su tako i korišćeni: u beskrajnim raspravama, jedni su osporavani drugima. Neslaganja su se produbljivala, a talas petooktobarske euforije polako je nestajao u hridima. Na sastanku evropskih ministara prosvete u Berlinu 2003. godine, srpski ministar, prof. Gašo Knežević, svečano je potpisao Bolonjsku deklaraciju. Iste godine je pomoćnik ministra prosvete prof. Srbijanka Turajlić dovršila svoju koncepciju reformskog zakona i bila imenovana za predsednika radne grupe koja je trebalo da sastavi konačan tekst predloga zakona. Ova radna grupa, koju je obrazovao Republički savet, postala je pravo bojno polje različitih stanovišta predstavnika vlade, beogradskog, novosadskog i privatnih univerziteta, zatim viših škola i studenata. Konsenzus je prilično brzo postignut u vezi sa režimom studija, ali ranije pomenuta birokratska pitanja koja se tiču strukture i upravljanja visokoškolskom ustanovom, evaluacije i kontrole njenog rada, zatim raspolaganja materijalnim sredstvima, ostala su kamen spoticanja. Tako, neposredno nakon usvajanja konačnog teksta zakona, predstavnici Univerziteta u Beogradu su i dalje tvrdili da su predložena rešenja neprihvatljiva. Ove primedbe iskoristili su i protivnici reforme, osporavajući neophodnost čitavog procesa, a sve zajedno je korišćeno i u međustranačkim sukobima. Na zalasku burne 2003. godine usledio je pad Živkovićeve vlade, a Prednacrt zakona o visokom obrazovanju nije prošao javnu raspravu.

Drž’ – ne daj

Nova ministarka prosvete, prof. Ljiljana Čolić, nije nastojala da podrži ni jednu od zavađenih reformskih strana – ona prosto nije podržala reforme. Period njenog pontifikata pomogao je interesno udruživanje raznorodnih zastupnika evolucije visokog školstva, pa je nakon njenog očekivanog smenjivanja ubrzano nastavljeno sa započetim. Ministarstvo je povereno dr Slobodanu Vuksanoviću, koji je nastupio kao pobornik kompromisa, uvidevši da se jedino tako može doći do rezultata koji su izmakli njegovim prethodnicima. Činjenica da je beogradski univerzitet bio dovoljno uticajan da ospori prethodni tekst zakona, navela je ministra da upravo njemu i prepusti izradu novog prednacrta. Rektor Univerziteta u Beogradu prof. Dejan Popović je, po mandatu ministra, sastavio komisiju za pripremu novog zakona koju su činili profesori i studenti. Komisija je pripremila tekst prednacrta uzimajući pritom u obzir sve verzije koje su mu prethodile i završila svoj obiman posao krajem 2004. godine. Sve postojeće nesuglasice su finalno usaglašene na sastancima rektora državnih univerziteta i ministra. Svima je izgledalo da je stvar pri kraju, ali je posle nekoliko meseci čekanja Predlog zakona povučen iz skupštinske procedure, radi manjih birokratskih dopuna na zahtev AP Vojvodine. Ovo je bio signal za sve ogorčene antireformiste da, udruženi, zahtevaju potpunu likvidaciju Predloga zakona, što je bila i preporuka Konferencije pravnih fakulteta, inače glavnog uporišta „anti-bolonjskog lobija“. Nastalu situaciju su mnogi doživeli kao omanju aferu, pa je došlo čak i do kadrovskih promena u vrhu Ministarstva prosvete. Nakon okončanja ovog potresa, na tekst Predloga zakona podneto je oko 350 poslaničkih amandmana, zbog čega je tekst još jednom vraćen vladi na usaglašavanje. S početkom septembarskog ispitnog roka ove godine, Narodna skupština je konačno usvojila Zakon o visokom obrazovanju, a za njega su, nakon dužeg natezanja, glasali poslanici svih stranaka osim srpskih radikala.

Pre kraja

Bura ipak nije prošla, a dug je put pred nama. Iako je tekst zakona vrlo dobro ocenjen i prilično detaljan, ipak ostaje mnogo nedorečenosti. U naše visoko školstvo se uvode potpuno nove prakse, za koje nedostaje neposredno iskustvo. Imajući u vidu da nije zanemarljiv broj profesora koji se novitetima oštro protive, s pravom se pitamo kakva će biti primena ovih praksi. Kada se osvrnemo na težak višegodišnji proces usvajanja pomenutog reformskog akta, mnoge hvata jeza pri pomisli na ljudski faktor u njegovoj predstojećoj implementaciji. Mnogim našim velikanima i učenjacima je potrebna jasnija svest o dugoročnim posledicama aktuelnog društveno-političkog konteksta, a pre svega, neophodan je snažniji osećaj odgovornosti za sopstvene stavove i postupke. Isključivo od ljudskih kvaliteta članova akademske zajednice zavisi da li ćemo oživeti pozitivna zakonska rešenja. U suprotnom, ako ga prihvatimo kao mrtvo slovo na papiru, ovaj zakon će biti samo pisani dokument jednog jalovog procesa: Kafkin recept za reformu visokog obrazovanja.

*Ovaj tekst je objavljen u septembarskom broju časopisa STUDENT 2005. godine.

Be active:2241