Časopis Student, april 2005.

Evropske integracije i opšta tendendencija međusobnog približavanja evropskih zemalja danas je praktična politika i dugoročna strategija gotovo svih država Starog kontinenta. Elementi začetka ovih panevropskih trendova uočljivi su još u blokovskoj podeli Evrope tokom trajanja Hladnog rata, koja je inaugurisala ukrupnjavanje i sabiranje pre svega političkih, vojnih i ekonomskih resursa. Na taj način profilisane su dve interesne zone, sa manje ili više konzistentnom unutrašnjom arhitektonikom, a lik Evrope je Berlinskim zidom bio osuđen na svojevrsnu bikefalnost. Ipak, padom ove centralne barijere početkom devedesetih godina prošlog veka, podvojenost nestaje, ali ne i težnja za ukrupnjavanjem – pojam evropskih integracija počinje da podrazumeva širenje zapada na istok. U tom smislu, epicentrom ovog talasa može se smatrati Zajednica za ugalj i čelik, koja je osnovana nakon Drugog svetskog rata i danas predstavlja temelj Evropske unije. Pritom, panevropske tendencije od početka idu u korak sa tokovima globalizacije i praktično su neodvojive od njih. Radi ostvarivanja adekvatne međunarodne kompetitivnosti u odnosu na američke i azijske gigante, određeni broj zemalja Evrope pristupio je stvaranju zajedničkog tržišta, standardizovanju pravne regulative i usaglašavanju osnovnih političkih ciljeva. Međutim, pokazalo se da to nije dovoljno…

Jedna od osnovnih odlika Evrope kao jedinstvenog kulturnog prostora je njena unutrašnja raznolikost i heteroglosija, tj. višeglasje različitih autohtonih kulturnih obrazaca. Možemo reći da ne postoji iole određen grupni evropski identitet i dovoljno široka opšta odrednica poput: Francuz, Srbin, Norvežanin. Evropski građanin se mahom ne smatra građaninom Evrope, već pre žiteljem svoje zemlje ili, izuzetno, regije (Balkanac). Iz tog razloga, izgradnja trans-nacionalnih inter-evropskih struktura shvaćena je kao veštački poduhvat ekonomskih stručnjaka, a ne kao spontani impuls kojim se Evropljani približavaju jedni drugima. U cilju podsticanja inter-kulturne razmene i upoznavanja raznovrsnih tekovina koje se zajedno ulivaju u zajedničku sliku o Evropi, pokrenut je niz dugoročnih projekata i aktivnosti evropskih zemalja. Ipak, ovo „zajedništvo“ je pre svega u funkciji stvaranja zajedničkog tržišta i nesmetanog protoka novca, roba i usluga od Atlantika do Kavkaza, od Kipra do Islanda. Postizanje predočenog cilja podrazumeva i ustanovljenje zajedničkog tržišta rada, kojim se omogućava mobilnost radnika i priznavanje njihovih kvalifikacija u celoj Evropi. Ovakva pokretljivost radne snage je otežana ne samo pomenutim kulturnim barijerama, već i neusaglašenim obrazovnim sistemima. Naime, nekompatibilnost školskih i univerzitetskih tradicija evropskih zemalja imaju za posledicu neprepoznatljivost diploma, zvanja i obrazovnih profila.

U prilog složenim strategijama odgovora na ove prepreke, pokrenut je i proces intenzivne komunikacije evropskih akademskih sistema i njihovog međusobnog zbližavanja. Pred kraj hladnoratovske epohe, godine 1988. u Bolonji, povodom devetstote godišnjice najstarijeg univerziteta u Evropi, rektori uvaženih evropskih univerziteta usvojili su Magna Charta Universitatum. U povelji, u kojoj se podstiče stvaranje duha zajedništva i saradnje, se između ostalog kaže: „Univerzitet je čuvar evropske humanističke tradicije; njegova je stalna briga da se dostignu univerzalna znanja. U ispunjavanju svoje misije univerzitet prevazilazi geografske i političke granice i potvrđuje životnu potrebu različitih kultura da se uzajamno upoznaju i utiču jedna na drugu“. Ovom proklamacijom započet je dijalog i saradnja između univerziteta, sa krajnjim ciljem da se obezbedi odgovor na akutne društvene potrebe: da se upoznaju različitosti evropskih kultura i prepozna njihov zajednički imenitelj, odnosno „evropski duh“ i da se ostvari komparabilnost različitih univerzitetskih tradicija (priznavanje ekvivalentnosti statusa, titula i ispita). Ove namere su produbljivane usvajanjem drugih akata poput Lisabonske konvencije 1997, Sorbonske deklaracije 1998. i najzad, Bolonjske deklaracije 1999. godine.

Potpisanim međunarodnim dokumentima osnovana je Evropska zona visokog obrazovanja i stvoren je preduslov, kao i obaveza, za usaglašavanjem i standardizacijom forme rada univerziteta. Ovo praktično znači usvajanje sistema lako razumljivih i uporedivih zvanja, zatim osnovne strukture studijskih programa, uspostavljanje načina određivanja opterećenja tokom studija, podsticanje razmene studenata i nastavnog osoblja i obezbeđivanje kvaliteta. Ukratko, da bi poslodavac iz Monaka bez problema zaposlio radnika iz Češke, potrebno je da na osnovu univerzitetske diplome radnika jasno vidi koje su njegove kvalifikacije i postignuti rezultati, te kako se oni mogu primeniti u lokalnoj sredini. Poslodavcu je takođe potrebno da prihvati i ne sumnja u kredibilitet visokoškolske ustanove koju je potecijalni radnik završio. Pored toga, promoviše se mobilnost, odnosno studijska razmena studenata i nastavnika, kojoj, da bi se sprovela, mora da prethodi samerljivost strukture studija, kao i ukupnog opterećenja studenata. Na ovaj način bi se omogućilo da student arheologije iz Osla jedan semestar nastave (koja se npr. odnosi na Staru Grčku) pohađa u Atini, a sledeći semestar u nekom drugom univerzitetskom centru u Evropi. Da bi ova pokretljivost studenata bila ostvariva, potrebno je da se utvrde minimalni tehnički preduslovi kao što su: ujednačena nominalna dužina trajanja studija, modularizacija predmeta (odnosno njihovo segmentiranje po oblastima na više manjih celina, tako da nastava o svakoj celini traje jedan semestar), određivanje težine savlađivanja gradiva izražene u ECTS bodovima (European Credit Transfer System) i izdavanje dopune diplomi koja sadrži opis pohađanog predmeta i druge potrebne podatke kako bi kasnije profesori na drugom univerzitetu znali u koje aspekte materije je student upućen. Međutim, ova idealistička slika još uvek odoleva sasvim uspešnoj praktičnoj primeni.

Naravno, odmah su se javili prvi otpori ovim „nečastivim“ i pretencioznim novotarijama, bez obzira na eventualna opravdanja. Mnogi univerziteti, mahom još od svog osnivanja, baštini svoju tradiciju i nasleđe nacionalne kulture. Međutim, iako vrlo otvoreni za svoju slavnu prošlost, ostali su u priličnoj meri zatvoreni za promene koje donosi skora budućnost. U toku duže ili kraće istorije svog postojanja, neke od ovih ustanova su utvrdile svoje moduse i običaje rada i oprezno ih prenosile s kolena na koleno. Nasleđeni metodi su se postepeno unapređivali i to uglavnom prilikom smena generacija profesora (i naučnih otkrića) – kao što se živi organizam prilagođava okruženju, pa se usled toga nakon mnogo generacija uoči neka evolutivna promena u njegovoj vrsti. Prema jednoj anegdoti, prilikom zvanične posete delegacije naše zemlje Evropskoj asocijaciji univerziteta, domaćini su im priredili ručak u prirodnjačkom muzeju, među glomaznim skeletima dinosaurusa. Članovi delegacije su se isprva začudili tom gestu, ali su ubrzo zaključili da je skrivena poruka više nego jasna: ko se ne prilagodi okruženju – izumire.

Novi Zakon o visokom obrazovanju

U vreme kada je usvojena Sorbonska deklaracija 1998. godine, kod nas je donesen ozloglašeni i restriktivni „Šešeljev zakon“ koji je ugušio autonomiju univerziteta. U ovo vreme diktature i progona, naša akademska javnost je već uveliko raspravljala o reformskim potezima koje je planirala da učini. U vreme usvajanja Bolonjske deklaracije 1999. godine, nad nama su letele rakete i bombe, a naša akademska javnost je pokušavala da pozove na razum i savest i da pritom zadrži svoje tradicionalne kontakte sa ustanovama s one strane embarga. Od pada Miloševićevog režima, privremeno je donesen prelazni Zakon o univerzitetu, koji je i danas aktuelan. Njime se reforma delimično omogućava, ali se na nju ne obavezuje. Od vremena usvajanja Berlinskog kominikea, kada je naša zemlja postala potpisnica Bolonjske deklaracije 2003. godine, traje izrada reformskog Zakona o visokom obrazovanju, kao i brojni sporovi oko njegovog sadržaja i buduće implementacije. Na njegovoj izradi su do sada zvanično radile najmanje dve radne grupe, a zbog mnogih nesuglasica, do sada su organizovane dve javne rasprave, od kojih je tek drugu prošao uspešno. Takođe, zabeležena je neregularnost prilikom podnošenja ovog zakona Skupštini, zbog čega je tekst vraćan vladi na utvrđivanje autentičnosti. Zakon o visokom obrazovanju, od strateškog značaja za našu zemlju i obrazovni sistem, napokon je ušao u skupštinsku proceduru, a očekuje se da će biti razmatran i usvojen u aprilu ove godine.

*Ovaj tekst je objavljen u aprilskom broju časopisa STUDENT 2005. godine.

Be active:2241